» JAНОШ БАЊАИ: ПИСАЦ И ЊЕГОВ ПРЕВОДИЛАЦ

» ЧУЛНОСТ И МИСАОНОСТ, СПОЈ

» ХАМВАШЕВО ДРЕВЕЋЕ: ЛИПА, ЈЕЛА, БРЕЗА, СМОКВА

» ИЗ ХАМВАШЕВОГ ДНЕВНИКА

 

 

 

 

 

 

 

ЧУЛНОСТ И МИСАОНОСТ, СПОЈ

1.
Дрво спаја земљу и небо, тежи да их повеже. Из земље расте и у њу зарива корен, храни се тако и напредује право, увис. Небо никада не досеже. Каже се: дрво поседује равнотежу – колики је сплет корења, толика је и крошња; корен и крошња преко стабла остварују равнотежу: колико је неопходан корен, толико је исто значајна и крошња. Само што ми можемо да видимо и да се се дивимо крошњи, а корен је скривен: доњи и горњи свет.
Није нимало необично што дрво, живо дрво симболизује живот. Дрво живота. Па онда и човека. Обичај да се посади дрво кад се дете роди представља аналогију, паралелу: и једно и друго живе и развијају се. Слично је и када младицу саде младенаци, као и уопште када неко готово ритуално сади дрво, за себе или у спомен на некога.
Човек, говорило се, не сади орах да би му он дочекао плодове, већ мисли на унуке.
Колико је дрво важно сведоче цртежи и слике дрвећа: могла би се сачинити значајна антологија сликарских дела из најразличитијих поднебља света, из разних времена. Готово да и нема сликара кога није привукло дрво, уметника који није пожелео да забележи своје виђење и доживљај.
А тек колико је писаца, пре свега песника сусрело током живота неко дрво које се симболично преобразило у дело и књижевни израз. Антологија песама о дрвећу био такође била занимљив подухват вредан пажње; а тек спој песама и цртежа, песника и сликара?!

2.
Па ипак, међу бројним ствараоцима истакнуто место би свакако припало Бели Хамвашу који је написао есеј Дрвеће (1934), есеј који је истовремено поезија и филозофија, спој који је могућ само на Истоку: мудрост и чулност.
Поред уводног дела есеја, који говори о дрвету као изузетној појави у којем су нераскидиво стопљена оба пола у хармоничан брак, Хамваш портретише четири стабла која су му запела за око: липу („Победа“), јелу („Меланхолија“), брезу („Девица“) и смокву („Благослов“). То су четири индивуидуалне личности, готово поседују све црте живог створа, па и изузетну судбину. Као и човек, као и све.
Недалеко од места где је Хамваш запазио липу (долина Колошке, свега неколико километара од града Балатонфиреда), реализована је прва идеја о садњи липе. На обали језера Балатон, у Балатонфиреду - где већ постоји дрвеће које су засадили песници: Рабиндранат Тагоре (1926) и Талијан Салваторе Квазимодо (1962), као и други виђени људи, нобеловци, космонаути... – засађено је прво Хамвашево дрво у част Беле Хамваша (1897-1968). 
Године 2000. у Балатонфиреду (Balatonfüred, Maђарска) посађена је липа (први пут процветала 2004)  и сваке године на Хамвашев рођендан (23. март) одржавају се свечаности по дефинисаном сценарију. На плочи је цитат из Хамваша: „Човек живи у божијој башти...“ и запис: Ezt a fát Hamvas Béla emlékére Sava Babić (Belgrád) ültette. (Ово дрво у спомен Беле Хамваша засадио је Сава Бабић /Београд/, 22. март 2000.)
Поводом садње липе објављена је мала књига Дрвеће у којој су два Хамвашева есеја (Дрвеће, Чонтваријав велики кедар) и есеј његове удовице Каталин Кемењ Поздрав садиоцима дрвета.

3.
Касније се родила идеја да се код нас, где је Хамваш постао веома познат на основу превода, засаде сва четири његова дрвета. Липа је засађена на обали Палића (2007), сваке године у липњу, у доба цветања одржавају се свечаности по дефинисаном сценарију. На плочи поред липе навод је узет из онога дела есеја где Хамваш говори о липи: „Када би данас човек имао осећај за узвишено, ова липа би имала свог свештеника“. Том приликом је објављена двојезично малена књига Дрвеће – Fák.
У Херцег Новом, на улазу у тврђаву засађен је (2008) чемпрес (а не јела) у част Беле Хамваша. Свечаности би требало да се одржавају прве недеље фебруара, опет по одређеном сценарију. Као што би требало да се објави и Хамвашева књижица есеја Дрвеће. На плочи, која још није постављена, треба да буде цитат из Дрвећа: «Онај који даје дубље је везан него онај који добија, јер не повезује нужда, већ обиље“.
За смокву је одабрана Корчула зато што је Хамваш баш ту сусрео смокву и портретисао је. Када буде засађена, за плочу је одабран цитат: „Благослов свог сопственог живота човек никада не носи у себи“. И сценарио ће накнадно бити дефинисан, као што би требало да буде објављена и књижица Хамвашевих есеја поводом садње дрвета.
Преостала је још бреза. Вођени су разговори с градоначелником Требиња, Добросавом Ћуком, треба да се одреди место у граду, на плочи поред брезе треба да буде цитат: „Живети чиста срца: то је оно што мудраци мисле а још мудрији чине“. Као што треба да буде објављена и књижица Хамвашевих есеја Дрвеће.

4.
Градоначелник Требиња је садњу брезе повезао с идејом да се негде у граду подигне спомен Срђану Алексићу, симболу незаспале човечности.
Наиме, деведесетих година униформисани људи су кроз град водили и бездушно млатили муслимана кога је Алексић препознао и похитао да га заштити колико може. Војници су заиста и престали да туку човека, али су навалили на Алексића и тако га крвнички премлатили да је он ускоро и умро.
Алексић је спонтано својим поступком извео највећи подвиг који човек уопште може да изврши: свој живот је дао за други живот, заменио се.
Муслиман кога је Алексић спасао жив је и ради негде у Скандинавији.
Идеја је да се заједно с Хамвашевом брезом, на погодном месту подигне и водоскок као спомен обележје чину који се не сме заборавити. Као што на том месту сваке године, по одређеном сценарију, треба подсетити и грађане и госте на највећи гест који човек може да учини: да превазиђе смрт дајући живот за нешто што је веће од њега. Требиње и то место са спомен-обележјем заслужује ходочашће.
Хамвашева бреза се ослања на земљу и онако, треперава и нежна, стреми ка небу, као човек свом праискону. И она и човек шикнули би увис, узлетели, али само мало могу, онолико баш колико успеју, и још мало више, за неколика педља.
Спомен-водоскок такође стреми увис, он је човеково дело, и вода би ка небу, али мора да се врати на земљу.
Вода везује брезу с водоскоком, невидљива и видљива вода се међусобно испомажу. Испод тла су повезане, изнад тла их везује заједнички стремеж увис.
У Хамвашевом есеју има једна мисао која се намеће да буде забележена на плочи поред водоскока. Она гласи: „Испод целе земље струји вода, испод свег живота струји туга“. Језгровита, тачна, универзална, слика која не искључује човека, мада га не помиње. Као да је написана за ову прилику, да подсети и освести.
Само кога потписати испод мисли. Без аутора не може, поготово што се може наслутити да је у питању велико име.

5.
У Хамвашевом есеју мисао је дата под знаком навода, дакле није Хамвашева. Па онда чија је? Хамваш се не либи да наведе мисао која му је важна, чак да је ни не означи наводницима, али се обично увек види када је преузета. Одакле је ова преузета? И то 1934. године!
Одмах пада на ум да би је требало потражити у делима немачких или енглесних песника, не француских. Да ли, можда, Хердерлин? Потрага у Хамвашевој књизи мисли Антологија хумана не даје резултата.
Хамваш често, неки мисле пречесто, користи и наводи исте мисли, можда би он сам могао најпре помоћи. И заиста, потрага нас не оставља празних руку. Наиме, у роману Карневал (1948-1951), II књига, један од ликова на једном месту каже: «Ја не волим да патим. Ако патим, онда патим. Луди су они који пију и пуше и воде љубав, и лудост је ово мноштво религија и поезија и музика и циркус и грабеж и стрка, Енглези кажу да испод сваке земље тече вода, а испод сваког живота туга. За мене је веома тужна та јурњава за хлебом и влашћу и имањем и за задовољствима и миром и ратом, и знам да се многи томе смеју, јер је коначно и смешно, само их погледајте редом, било кога, како су комични, али јадне луде ипак јурцају, јер пате. Ја нисам сентименталист. Ако је горко, нек буде горко. Ја нећу да варам...“
После готово двадесет година Хамваш опет посеже за истом мишљу, овај пут чак помиње Енглезе, значи у том смеру треба трагати. Блејк? Шели? Китс? Сада је нешто лакше, са сигурношћу можемо да користимо мисао у оригиналу: «Under all earth runs water, under all life runs grief“. Потраге опет без резултата. Загонетка и даље остаје: чија ли је ова дубока мисао?

6.
Жалим се пријатељу (Тамаш Санто) у какву недоумицу сам се упетљао. Он ће, каже, покушати преко једног система на Интернету. И одиста ускоро и шаље резултат потраге. Уопште нисам задовољан! Потрага је дала толико неочекиван резултат да и не знам да ли је употребљив.
Мисао је нађена код Џона В. Инзера, Американца, а о њему ево неколико реченица:
Потпуковник Џон В. Инзер (John W. Inzer), рођен 1834, био је најмлађи члан скупштине за отцепљење Алабаме, одржане у Монтгомерију 7. јануара 1861. године. Током рата за независност Југа био је припадник Педесет осмог пука из Алабаме. Заробљен је у бици на Мисионарском гребену и држан као ратни заробљеник на Џонсоновом острву. Пуштен је 27. јуна 1865. Умро је 1928. године, у својој 94. години. Изгледа да је све те дуге године водио дневник. Ево само једног одломка, из онога времена када је био ратни заробљеник.

Недеља, 3. јул 1864.
Примио писмо од госпођице Лизи Тиндал. Пријатан дан. Мајор Лојд је још болестан, однео сам му чај, бисквите, бутер итд. Вести су добре. Шерман је потиснут. Писао госпођици Нети Вајли.
Понедељак, 4. јул 1864.
Хвала милостивом Господу што сам дочекао да видим овај дан. Јенкији су испалили један плотун јутрос, а 35 у подне, и један у сумрак. Сигуран сам да ће следећег четвртог испалити мање од 35 плотуна. Капетан Маркам је данас отишао у болницу – пролив – прилично је болестан. Јутрос су из Сандаскија пошле три јахте, а увече једна за Келијево острво. Писао госпођи Торнтон.
Уторак, 5. јул 1864.
Пријатан дан. Писао госпођици Лизи Тиндал. Капетан МекК. још је болестан. Копаш ли довољно дубоко, испод сваке земље тече вода, испод сваког живота тече туга. (Dig but deep enough and under all earth runs wather, under all life runs grief.)
Среда, 6. јул 1864.
Леп дан. Холерман и Бароуз су се побили у кухињи. Капетану МекК.-у је боље. Уморан сам, кувао сам. Човеку је довољан један покровитељ, односно тренутак среће.
Четвртак, 7. јул 1864.
Топло, пљускови са грмљавином. Настављам кување. Прилично сам добро. Капетан Маркам има жучну грозницу. Холерману је боље. Хил је поново пристао да нам дозволи да наставимо радове на гробљу.
(Превод с енглеског З. Шелмић)

И шта сад? Дневник потпуковника Инзера говори о тривијалностима живота у заробљеничком логору, нигде никакве склоности да се дубински сагледа сопствени живот и смисао човека, човечанства. И како онда потписати његово име испод изузетне мисли?
Ни Бела Хамваш не наводи његово име, а два пута наводи мисао. Да ли је могуће да је Хамваш знао за његов дневник?
Хамваш каже да је аутор Енглез. Да ли је Инзер преузео нечију мисао 1864. године, што би значило да је настала још раније?
Нисмо се приближили решењу ауторства: остаје сумња да је Инзер преузео нечију мисао за коју је Б. Хамваш знао, али аутора није означио.

7.
Једном давно, пре тридесетак година, на почетку бављења Хамвашем, после превода Дрвећа, остала је забележена идеја: «Четири описана драмска и херојска "карактера", четири личности, четири дрвета које је Хамваш сусретао на разним странама током својих лутања, поседовали су у есеју Дрвеће још једну привлачност: једно од њих је било дрво с Корчуле, смоква која је тачно лоцирана. И од тада се непрекидно носим мишљу, чим се једном опет будем нашао у Корчули, треба да потражим смокву, иако је већ, вероватно, одавно нема. Али од тада се заметнула и обухватнија идеја: требало би формирати екипу од телевизијских сниматеља, новинара, репортера и начинити екскурзију чији би циљ био књижевни подухват: "Трагом Хамваша", покушај да се пронађу предлошци четири његова дрвета (липа у Бакоњу; јела у Алшотатрафиреду, код дворца Зичи; бреза у Порви, долина Ходошер; и смоква на Корчули) по којима су портретисани карактери. Било би то занимљиво поготово данас у доба друкчијег схватања околине и природе. Изаћи из књижевног дела и вратити се у живот, природу; нешто што би сасвим било у складу с Хамвашевим идејама. (Без обзира на сам конкретни "налаз".)“
Идеја никада није остварена, али сам потражио оно најближе место где се налазила липа: долина Колошке, близу Балатонфиреда. Тамо се налази једна липа, замашног стабла и висине, израсла између стена, померила их, разгрнула и опстала. Очито да то није она коју је Хамваш видео пре неких 75 година. Али јој је слична, заслужује да буде пронађена и фотографисана. А остала места?
Па да забележим локације где се Хамваш, где се дрвеће сусрело с Хамвашем:

  1. Липа: Колошка, у близини Балатонфиреда (Мађарска),
  2. Бреза: Порва, Зирц, тридесетак километара од Веспрема (Мађарска),
  3. Јела: Алшотатрафиред, подножје Високих Татри (данас Словачка, Dolny Smokovec),
  4. Смоква: Корчула на Корчули (Хрватска).

Можда ће се једном саставити екипа заинтересованих и поћи да обиђе означена места.

Балатонфиред, март 2008. године

 

Одзив:
Текст сам послао и пријатељу из Загреба, Динку Телећану, песнику и преводиоцу. Његов одзив гласи: аутор цитата је Eward George Bulwer-Lytton. Чак вели да га је потпуковник тачно цитирао, а сам цитат је из романа Што ће он с тим.
Романописац Булвер-Литон (1803-1873) био је и политичар, писао је обимне историјске романе и био популаран; данас је још само познат по роману Последњи дани Помпеје.

Београд, април 2008.

Прилози:


 

ХАМВАШЕВО ДРЕВЕЋЕ:
ЛИПА, ЈЕЛА, БРЕЗА, СМОКВА

Бела ХАМВАШ (1897-1968) један је од великана који запрема двадесети век. Иако је живео у неповољним условима (Први светски рат, Хортијев режим, Други светски рат, стаљинизам...) он је остварио своје грандиозно дело које се данас већ објављује и ускоро ће бити доступно у целини.
Писао је есеје (Невидљиво збивање, Патам), студије (Scientiasacra, Криза света) и романе (Карневал, Ново лето, У одређеном погледу, Наиме) и тешко је рећи у којем роду је био успешнији. Иако је цео живот провео у Мађарској и сва дела написао на мађарском језику па отуда припада мађарској култури, његово дело говори о човечанству и на тај начин припада свим народима, свима онима који га преведу.

Хамваш упозорава да човечанство већ одавно иде погрешним путем: одвојило се од правога пута који су поставили богови, поуздало у се у своју крхку науку и – ето докле смо стигли! Није Хамваш једини мислилац овога типа, чак и у Мађарској их има више (тријумвират Хамваш – Сабо – Табор је најпознатији), али и у другим културама, само што су маргинализовани. Сви они упозоравају и нуде другачије путеве, паралелне постојећим, али с више бољих изгледа.
Хамваш има и веома питких есеја (они су наизглед лакши, али нису ништа мање дубоки) о разним појавама и артефактима (Филозофија вина, Књига ловорова, на пример) где он просто поведе за руку читаоца у малу авантуру и готово му пружи чулне примере који могу чак и да му измене живот. Један од таквих есеја је и онај под насловом „Дрвеће“.

У есеју „Дрвеће“ (1934), поред уводног текста о дрвету као изузетној појави у којем су нераскидиво стопљена оба пола у хармоничан брак, Хамваш портретише четири стабла која су му запела за око: липу („Победа“), јелу („Меланхолија“), брезу („Девица“) и смокву („Благослов“). На основу овога есеја родила се идеја да се у нашем поднебљу засаде ова четири дрвета у част великана Беле Хамваша.
Липа је већ свечано засађена на Палићу (2007), јела би требало да се засади у Херцег Новом, бреза у Требињу, и смоква на Корчули. На Палићу је поводом садње објављена књижица (на српском и мађарском) „Древеће“; сваке године се планира мала свечаност у липњу, у доба цветања липе. И код осталих садница, такође, треба планирати мале свечаности. Оваквим малим подухватом окупили бисмо четири пута годишње многе „хамвашевце“ који читају његово дело и желе да се сусрећу с онима који су открили заједничког писца и његове универзалне вредности. А треба рачунати да би се радо одазвали и гости из Мађарске, не мали слој поштовалаца Беле Хамваша.

Сва дела Беле Хамваша су преведена на српски језик, само још није све објављено. И у Хрватској је откривен Хамваш, објављени су преводи три његове књиге, а вероватно је да ће и даље изазивати издавачку пажњу. Хамвашев значај ће тек онда нагло порасти када га открије свет (објављене су прве књиге на талијанском, руском, немачком и француском), и вероватно неће проћи много времена и то ће се догодити. Братство по Хамвашу се шири и ускоро ће за њега знати све културе и сви језици. Нама је такав мислилац драгоцен и као мислилац и као упутство за живот.
На било којем делићу територије бившег српскохрватскг језика да се данас јави Хамвашева мисао биће нам разумљива и драгоцена, јер је велика, универзална, продорна и – окрепљујућа.

  Неколико мисли Б. ХАМВАША (у преводу С. Бабића):

Ако свој живот не можемо дати за нешто веће од тог живота, такав живот не вреди много. Живот је више него живот. Живот није шест хиљада пута двадесет и четири сата, него жудња за суштином. Верност жеђи гори до смрти.

Оно што се догађа увек је истина. Није неопходно дасазнам шта ће сутра бити. Ако знам шта је данас, све знам.

Све ће се теже и теже живети, јер човек увек све више и више зна. А ко много зна и не живи према томе, изгубљен је.

С поквареним животом не може се правити добра уметност. Наука, филозофија може.

Средиште аутономне личности није у закону, него у слободи. А име слободе није самовоља, него жртва.

Свако пријатељство почиње магловитим осећањем да смо се већ негде срели. Као да смо давно били браћа. Чак као да смо били близанци.

Жена која за своје биће тражи друга права изван женствености, даје за мање оно што је веће.

Лепота није срећа, знају то младе жене. Пре је принуда. Нема у њој никаквог спокоја.

Уз присуство истинске жене и најудаљеније ствари одједном постају блиске и достижне. Уз присуство истинског мушкарца и најмање разумљиве ствари постају јасне и разумљиве.

Своје очинске и мајчинске способности вежбају опијени влашћу родитељског утицаја. Само да нема толико добрих родитеља, уздише Јунг. На земљи уопште нема веће опасности, подразумевајући кугу и бољшевизам, него што је родитељска љубав.

Драма човека јесте што мора да бира између прилагођавања стварности и верности истини.

Постсоцијализам је испаштање због утопије социјалистичког сна.

Само пролазно дело вреди објавити; бесмртно дело може остати у рукопису.

Идеал бесмртности мушкарца налази се у сећању, жене у забораву. Оба су потпуно исте вредности.

Има ли веће патње него не моћи ништа учинити?

 Само је једно моћније од живота, ватра обуздавања живота.

У доносу на то да је свет онакав какав јесте, нисам склон да прихватим никакву притужбу с било чије стране. Није било требало с толиком спремношћу допринети да тако буде, а не треба с толиком спремношћу доприносити да тако и остане.

Слобода је нешто чудно: човек не може бити маличко слободан или до пола слободан; ако му се одузме мрвица слободе, сва слобода му је одузета.

Године 2000. у Балатонфиреду (Balatonfüred, Maђарска) посађена је липа (први пут процветала 2004)  и сваке године на Хамвашев рођендан (23. март) одржавају се свечаности; на плочи је цитат из Хамваша: Човек живи у божијој башти... и запис: Ezt a fát Hamvas Béla emlékére Sava Babić (Belgrád) ültette. (Ово дрво у спомен Беле Хамваша засадио је Сава Бабић /Београд/, 22. март 2000.)

*
Цитата за плочу (Палић, Требиње, Херцег Нови, Корчула): Дрвеће, Палић, 2007.

ПАЛИЋ Победа (стр.21):
Када би данас човек имао осећај за узвишено, ова липа би имала свог свештеника.

У ХЕРЦЕГ НОВОМ засађен је чемпрес, фебруар 2008. године, предлог је да на плочи буде ова Хамвашева мисао (Меланхолија, стр. 12):
Онај који даје дубље је везан него онај који добија, јер не повезује нужда, већ обиље.

ПРЕОСТАЈЕ ДА СЕ ЗАСАДИ БРЗА

ТРЕБИЊЕ Девица (стр. 27):
Живети чиста срца: то је оно што мудраци мисле а још мудрији чине.

И СМОКВА:

КОРЧУЛА Благослов (стр. 30):
Благослов свог сопственог живота човек никада не носи у себи.

 


БЕЛА ХАМВАШ
ДНЕВНИК 1943-1948

11. септембар 1943.

„Нема тако малене ствари коју не бих саслушао ако ми се обраћаш из дубине срца...“

12. децембар 1943.

Прекјуче и јуче враћала ми се мисао Хофманстала: bereitet euch auf ungeheures Licht! – Колико год пута сам окретао леђа спољњем свету, поглед према унутра пратила је ова мисао попут неког кликтаја. Иначе ме ждере рад. Онај рад који не допушта ништа изван њега самог. О, волео бих да се задубим, волео бих да се цео дан молим и да медитирам и да служим Њему, и да будем у Његовој близини.
Од 1939. године Господ ми се више пута појављивао у сновима. Седмицама сам стално у себи чувао деловање објављења. За време последње подруг године није, мада сам често веома јако желео. Данима сам мислио: Господ се увек другачије појављује. Најпримитивнијој души у виду слике. Касније већ у духовном виду.
Лане у Русији као „присуство“... Живео сам пред његовим светим лицем. Новембра 11. јавио се у мени као Жива Реч када ми је рекао:  „Нема тако малене ствари коју не бих саслушао ако ми се обраћаш из дубине срца...“ Каква је то велика милост била! И каква велика милост ако сам је поврх тога још и разумео јасном свешћу. Сада већ знам шта је објављење, и како се догађа.
Не треба за то магија, трик. О, не. Чисто срце, ништа друго – и Његова милост.

19. децембар 1943.

Калемљен неспокојем. Нестрпљење. Оно што се у овоме животу објављује само је копија и касна последица онога што се већ збило у мом вишем бивству. Усхићена пажња према мојој вишој егзистенцији. Несрпљива радозналост како би мој нижи живот био потпуно истоветан с вишим. Жудња и страст реализације. Јер је више реалније. – Поподне сам помислио: каква је незнатна разлика између мог садашњег живота и онога од пре десет година – споља. Каква је огромна разлика – изнутра. Каква је пак незнатна истинска реализација што се споља не види оно што се налази изнутра – или споља се не налази оно што се изнутра види. Како то уме да ме мучи! Да ли је заблуда све – што све (себе) видим измењеним – мада су ми се изменили само поглед и схватање?
Сјесени сам се запутио у продубљавање. Али тиме што се Като вратила кући, ја сам био поремећен. Не могу да медитирам, увече се у постељи површно молим.  И тиме што је овај живот олабављен, олабављено је и све остало. Мили, Драги, Добри Оче мој! Помози. Каква је дубока и чиста радост била јесенас хитати увече у твој загрљај – и сада чезнем за њим, о једна кап Твога присуства! Једна кап! Жедан сам.
Тада сам почео да докучујем мистерију реализације. Сакралност. Светлост која дремље у човеку –

(Рукопис се овде преикида.)

22-23. фебруар 1945.

Сентандреја-Будимпешта (Стари Будим, Вихор улица 29)

Пред Богом нико не може рећи за себе да је добар. Пред њим нема заслуге. Свака наша велика особина његов је дар. И сада, када данима осећам у себи да се упалио подстицајни плам, горим у специфичној ватри: када Његово име у себи изустим, падам готово у извансебност, јер знам, то није доброта, није заслуга, није велика особина, него Његов дар. У себи то називам ватра Молитве. Упалила се коначно, после дугог преклињања, мучења, и још дуже немоћи. Када га моја мисао досегне, Њему се примакне, усмери се, Њега призива, гледа према Њему, пипка, кличе му, моли, захваљује – толико пута колико само уздахне или се помоли, мили топли план се разлива у мени, из мога срца – или из Његовог срца? – не знам, јер тада је моје срце такво као да је Његово. Ватра љубави. Господе мој, драги добри Оче. Драги Христе. Дуго као да сам узалуд звао. Као да ми је окренуо леђа. Можда баш у оним мојим најтежим данима, најмрачнијим данима мога живота. А ови дани су били тако тамни и тешки због тога што ме Он није саслушао, и мој поклик није стизао до Њега. А потом одједном, као када кроз дим изненада сукне плам, мој поклик је доспео до Њега. Обратно? Његова реч је доспела до мене? Како је чудно што се не сећам којега дана се то збило. Али знам пак да је то оно време када је требало да се подухватим описа свога обрачуна.
Нарочит обрачун! Не обрачунавам ја. Са мном се обрачунава. Обрачун не обављам ја, него сам ја онај с којим се обрачунава. Пресуда – пресуда нада мном. Немам никаквог удела, нисам ни имао и нисам ни могао имати. Моја једина делатност: схватити шта ми се догађа и шта ми се догодило. Какав је смисао онога што ми се догађа и што се догодило? Оно о чему је реч: живот једног човека. Мојих четрдесет осам година, то је мој живот који сам живео и за који сам осећао да ћу живети до краја, доспео је на теразије, под суд, и осуђен је а да га сам човек ни дотакао није. Човеку је поверено да чини што хоће. Услед неизбежне принуде судбине савршена и потпуна измена смера. Једино слично томе: апокалипса, или суд другога света. Преживети Артака Вираза, Бардо Тодол и Перт ем Херу. Иступање из дана.
Већ ме је месецима раније обузимала дубока натмуреност. Крајем фебруара довршио сам велики рад који је трајао подруг године, потом сам зготовио мања дела када су Немци окупирали земљу. Почев од тог тренутка као да сам био ишчупан из сопственог живота. После две седмице започело је бомбардовање Будимпеште. После месец дана добио сам позив у војску, и отишао сам у Сокоју. Покушао сам, глупо, да се извучем, али без успеха. Једва и да сам имао два-три уравнотежена дана. Срећан ниједан. Средином октобра сам се вратио, и тада је започео потпуни сумрак.
Свакодневно сам у Буђеном преклињао да одем кући, и приспевши кући готово исти дан сам осетио и знао и разумео: нисам смео да мољакам, јер ако се моја молба и остварила, уопште нисам напредовао. Али оно што сам доживео, то је било необичније чак и од тога. Желео сам из „лоше“ ситуације у „бољу“ и када сам то досегао, видео сам да је то било још „горе“ него „лоше“. Моја свест је осетљива на степенице: приметио сам то у тренутку повратка из Русије. Међутим, нисам знао да онај ко жели да скрати време одређено за судбину своје станице, он нужно призива на себе умножене тежине станице. На свакој се станици треба задржати онолико времена колико је одређено, нико некажњено ово време не може да скрати. Била је иронија мога дајмона што ме је пре времена пропустио у следеће време, али се морало показати да сам ја још за то био непогодан. И пошто сам био непогодан, нисам могао то да поднесем. И пошто нисам могао да поднесем, стадијум је био „лош“. Чак је био „лошији“.
Требало је да останем у Буђеном. Као што касније нисам смео од бомбардовања да бежим у Сокоју. Као што још касније, у доба Божића, није требало да бежим из стана у подрум замка Кишцели.
Подрум замка Кишцели био је поуздана заштита од бомбардовања према људском рачунању. Када сам ушао, обузела ме је пријатна смиреност, а када смо други дан Божића дошли с нашим коферима и ћебадима, одахнуо сам. Претходни дани су протицали усред готово непрекидних ваздушних напада и гранатирања. На брду је било више немачких тешких батерија, и повремено су отварале ватру. Прозори су подрхтавали. И ми смо дрхтали. Већ смо се седмицама смели да разодевамо тек после поноћи. Радио се једва чуо.
Живео сам под непрекидном грижом савести. У таквој депресији какву нисам могао ни да замислим. И ако сада запитам зашто сам имао грижу савести, могао бих да одговорим само следеће: од Буђена, приликом сваког обрта моје судбине сам сам хтео да одредим ток свога живота. Ја сам сам хтео да будем сопствена промисао. Нисам се поуздавао у то да ће Он усмеравати судбину боље него ја. Нисам веровао. Био сам неповерљив према Промисли и мислио сам да сам сигурнији у својој, него у Његовој руци. Због тога сам веровао да сам треба да усмеравам своју судбину и зато сам молио Њега да ме пре времена уздигне преко степеника. Резултат је да сам доспевао у све тежи и тежи положај. На крају је уследио слом. Вративши се кући из Сокоје испоставило се да ни то нисам смео да тражим ни да изнудим. Боље би било да сам тамо остао? Боље би било да сам с осталима побегао у шуме Зале? Сада то више не знам. У сваком случају требало је препустити Промисли да се испољи и није требало веровати да ја знам боље од Њега каква да буде моја судбина.
Грижа савести ми није давала мира. Свакодневно ме је обузимало ридање. Ужасно сам се плашио. Најпре од ваздушних напада. Касније од артиљеријске ватре и од легитимисања и депортовања, и од тога да треба да одем у Залу. Тако је стигао Божић. Спремили смо се. Један кофер и један завежљај одеће. Један кофер животних намирница. Четири ћебета. Две баштенске столице. Повукли смо се у подрум, и веровали смо да ће вихор минути за неколико дана. Долазе Руси и успоставиће се мир.
Сви, сви без и једног изузетка, сви су веровали у ово лудило. И када су пете седмице Руси заиста стигли, још и онда су сви у то веровали. Казујем само зато како бих означио основу заједничког расположења. Нико није унапред видео оно што је уследило. Чак ни сан. У подруму су многи сањали и најчешћи сан је био: пролеће, цвеће, светлост. Често сам и ја исто то сањао. Свако је то сматрао за охрабрујући предзнак. Ко зна, можда је то и био охрабрујући предзнак с неког сасвим другог гледишта него са становишта људског живота на земљи. И једино што ме од подрума до данашњег дана теши и што одржава у мени веру јесте: све ово горко, ужасно, грозно, незамисливо тешко време и ова неизмерна патња има неки други смисао, не земни него небески смисао. Данас већ мислим да ме смисо земних ствари готово уопште не интересује, само оних других. Наравно, само у најређим случајевима видим овај небески смисао.
Оно што је земно, досадно ми је. Бескрајно досадно. Ништа ме више не мучи и више не понижава као моје телесне потребе: топла соба, одећа, храна, нарочито храна, глад. Тешка робија. Бити роб тела. Али изгледа да још није дошло вереме да се тога ослободим. Још нисам за то зрео и нисам достојан. Можда никада нећу ни бити, и имаћу тешку смрт, јер се тешко ослобађам од телесних потреба и отуда и од самог телесног бића. Господе, буди са мном.

27. фебруар 1945.

Ујутру опет стрепња. Молим се да ме Господ ослободи и молим га да данас не морам да будем грешан. Само сам делимично успео. Даље се разгранава пролеће. Рад у кухињи, у подруму, крижам дуван, чистим лампу у соби. Ципелу нисам успео да зашијем. Два пута долазе Руси да потраже смештај. Вест о томе да су Немци продрли назад до Тиње. Много мислим на Сентандреју. Като хоће да оде до лекара. Јако пати од осипа и црева. Више пута ми се јављају напади глади. Јошка жели да оде у Пешту, али се враћа. Купе људе и одводе на принудни рад. Поподне миран час. Пишем апокалиптички дневник. Снажна одлука да ћу живети чистим животом. Драги Христе, помози да не укаљам себе.

2. март 1945.

Мили драги вољени добри Оче мој, драги Христе мој, хвала Теби што си ме сачувао у тешком времену мога живота, и пазио си на чистоту моје душе. Молим те да ме сачуваш од великих грехова мојих, од похлепе и грамзивости. Дај ми снаге да могу да владам својим телесним страстима и жудњама, дај ми од твоје снаге како бих могао да се уздигнем изнад оних дивљих и прождрљивих телесних патњи које данас овде муче људе. Баци поглед на ме с љубављу, и допусти ми да ходим путем истине и мира. Видиш, Господе, патим од тога што ме подземни инстинкти преплављују, више патим него од телесне глади. Драги Христе мој, дај ми снаге да победим подземне грехове и да не паднем у грешке и да се не удаљим од Тебе. Сачувај ме од жеље за туђим иметком, од жудње утробе. Пружи ми задовољство, спокој, мир, дај ми задовољство у Теби, дај ми надмоћ и перспективу над мојим телесним страстима, и допусти ми да ме Твој дух сачува од греха, и да се наситим Твојим хлебом. Драги Христе мој, дај ми од твога хлеба како бих чист био пред Тобом и да не будем понижен мојим калним гресима и жељама. Господе, саслушај моју молбу, моја сопствена је недовољна, узалудна и грешна. Пружи своју руку према мени како бих је ухватио и похрлио ка Теби. – Амин.

4. март 1945.

Тако ми пролазе дани овде у Вихор улици, у бездомном, бескућном ропству. Не помињем као тужбу ово ропства. Ако не друго, онда то у каквој сам спољној ситуацији, научио сам да са стрпљењем подносим. Ујутру се будим у соби хладној као лед, поред Като која је болесна и која ми прича своје снове. Покаткада и ја сањам. Ујутру ме мучи „тескоба“ и „страх“ и „грч“. Бојим се дана и судбине. Одлажем устајање. Волео бих да тога дана останем чист. У мени лебди клица дубоких молитви. Подижем ролетне. Пушим. Потом се одевам у своје крпе, у суседној топлој соби доручкујем чорбу. Рад. Прљав рад, кућни сам слуга, сечем дрва, износим ђубре, усред кала. Данас имам први светао дан, мој ум и дух оживљују. Стално сам гладан. Волео бих да једем нешто од чега бих био сит. Шта? Слатко тесто: ташке с пекмезом и маком, добро замашћене. Каква срамотна жеља. Ручак. Каткада крадом мало читања, читам Платона: Парменид, Хармид.

9. март 1945.

Хвала Теби, мили драги добри Оче мој, Теби Христе мој, што си ми дао светлост и учинио да разумем извор својих грехова и грешака. Јутрос сам постао свестан тога колико је у мојој судбини била и јесте огромна улога страха, и тога да ни моја пожуда и псеудоглад нису ништа друго до страх од глади, и моја нарав ме је зато притискала и зато патим што се бојим, и што не верујем у Тебе и Теби, и не верујем у усмеравање Твога Ума Провиђења. Знам да је од овога разумевања још далеко пут до савладавања страха, али данас, мада је минуло само пола дана, већ нисам починио грех пожуде. Међутим, догодило се више и већа ствар. Промена се догодила унутра у мојој души. Унутра се догодила одлука и супротстављање страху, и одлучан приступ Теби, драги, љубљени Господе, драги Христе мој. Није тешко пропатити телесне муке ако Ти помогнеш. Помози, драги Христе мој. Још жалим за уништеним својим домом, за мојим прикупљеним добрима. Срце ми плаче шта је све пропало у маленом стану на Реметехеђи путу. Али је страх све то био прибрао и грчевито држао. Грч мора да попусти. Допустићеш ми да под светлошћу Твоје светлости увидим најтеже питање своје судбине. Хвала Теби, Господе, хвала. Буди добронамеран према мени у мојим биткама, у томе да свој пут усмерим према Теби и да приспем у Твоју близину. Осећам, драги Оче мој, да сам духовно спреман, а с Твојом помоћи много је постигао овај човек у којем наставам, али сам у карактеру и егзистенцији остао бескрајно јадан. Морам то да примим на знање, јер од детињства запажам какав је тај пут који сам већ превалио према савршенству и шта још треба да учиним. Рачунам на оно што сам држао и држим за резултат свога живота. Није то истакнутост изнад другога човека, него приближавање Теби и рашчишћавање односа према Теби. Сада, у овом тешком раздобљу мога живота, усред ужасних патњи присиљен сам на језгро тешкоће своје егзистенције: на страх. То треба сада да победим. Ти који си ми показао језгро даћеш ми снагу да победим тамног демона Страх. Волео бих да будем Твој светац, хоћу да будем Твој чисти Син и савршено чедо. Већ си ми давно указао да је у нашем људском животу једино важно: да пред Тобом и Теби и за Тебе, у вековечности будемо неко. То је моја жудња и једина жеља сада када сам изгубио готово све у свом земном животу. Драги, драги Исусе мој – сада осећам у себи први пут да ми је лакнуло, и ја сам као богати младић: остављам све и следим Тебе. Оче мој, Христе мој, драги Господе, буди са мном у мојим жељама: дај ми снаге, светлости, дај ми твога духа. Нека ништа друго не буде за мене важно, само Ти. Нека ми ништа друго не буде лепо, само Ти. Нек ми ништа не буде истина, ни задовољавајуће, ни утешно, ни мирно, ни ведро, ни коначно, само Ти, само Ти. Не остављај ме ни за трен – ни у сну, ни у будности, Амин.

11. март 1945, понедељак

Сентандреја

Драги добри небески Христе мој, чувам за себе још многе горчине, свуда где год ступим кварим ваздух себи и око себе. И овде кварим, чак и све оно што се могло покварити, мада је било довољно лоше и без мене. Инферно, инферно, свуда, праве га људи, Руси, Немци, њилаши, суседи, рођаци, браћа и сестре. Шест дана (пети дан) овде сам у веома тешкој ситуацији коју сам и сам отежао, и стално је отежавам, из минута у минут. Оче мој, драги Учитељу мој, када ћу заслужити да будем чист? Када ћеш ми допустити да не грешим у греху утробе и страха који су сада највећи грех. Молим Те, добри Христе мој, погледај ме благословеним очима, смилуј ми се и не допусти ми, када се вратим код Като, да више грешим. Господе, Господе мој, саслушај ме, молим Ти се, не допусти да залутам, не допусти мојој руци да се маши забрањених ствари. Ослободи ме стрепње од ужасног демона смрти од глади. Раскини тамни облак који ме покрива и који ме одваја од Твога духа. Господе мој, буди са мном, буди са мном, кличем Ти, свом снагом својом кличем и преклињем, из своје патње коју сам сам призвао и призивам на себе. Буди добар према мени, Христе мој, драги Спаситељу мој. У Твоје руке препоручујем душу своју, у Твоје свете руке, учини са мном шта Ти хоћеш, Промисли моја. Нека се збуде воља Твоја, а не моја, на веке векова – Амин.

13. март 1945.
Сентандреја

Данас одавде одлазим кући, драги Оче, Створитељу мој, драги Христе мој, одавде где исто као и свуда влада нељубав, незахвалност према родитељима, мржња, завист, страх, жудња за влашћу, хистерија, лудило, збрка. О драги добри Исусе мој, драги Учитељу, Љубави, свако мора да има удела у патњи? Јадни моји стари родитељи! Јадна моја добра мајка, како пати због зала зета и кћери! Благослови је, драги Христе мој, благослови је да у твом духу може да поднесе патње. Благослови овај дом који за мене ни Инферно није могао сасвим да поквари. Преживео сам овде толико срећних и великих тренутака да опет одлазим тешка срца. Господе мој, драги Христе мој, одведи ме кући код Като. То је моја молба Теби, Љубљени Господе мој: одведи ме до куће без невоље, заштити овај дом и буди са мном како бих могао одржати Твој закон и заповести. Чист живот, без прикривања, без кала, без лажи – то нека ми сада буде циљ: то нека се оствари. Помози ми, добри Христе мој, како би нам живот постао чвршћи. Води ме куда год ти видиш да је добро. У твоје руке препоручујем душу Като и моју душу. Не остављај ме, никада, ни за трен. Не допусти да ослабим, да потамним, да се изгубим, да се помрачим. Немој ме препустити греху, драги добри Оче мој. Допусти ми да са стрпљењем поднесемо тешке дане понижења и нужде. Мојој драгој малој Като дај снаге, здравља, увиђавности, светлости и срце које љуби. Да се волимо у име Твоје. У Твојим рукама да будемо сви – Амин.

16. март 1945.

Драги вољени добри Христе мој, прекјуче, када сам долазио из Сентандреје, током пута сам се гласно молио Теби да ми даш снаге, и да више не морам да се машам туђег, потом готово да сам потонуо у овај грех. Затим сам овде код куће за то добио освету демона. Драга моја Като, једино моје мало срце платила је за то: за мој грех њу је сустигао напад демона. А поред тога укинута нам је и исхрана, и сада треба да живимо сами од свога. Јучерашњи дан је протекао с горчинама. Ноћу и ујутру усред ужасних болова срца плач и очај. Умрећемо од глади? Потресна је хаброст Като. Предузимљива. Хоће да прода свој сат за пола џака брашна. Ја сам данас радио у башти. Топло је, право пролеће. Гладан сам. Почињем да се привикавам на мисао о смрти од глади. Ноћас и ујутру налет самоубиства. Ужас. Оче мој, драги Христе мој, данас сам опет починио грех. Опет грех. Господе мој, драги Христе мој, заштити ме, одбрани од овога демона – од демона смрти од глади! Свети Оче мој, свети Оче мој! Хвала ти за снагу и светлост које си ми дао, јер данас више нисам тако нејак и таман као што сам био минулих дана. Помози да живим и умрем у Твом духу и према твојим заповестима, и да могу да поднесем ону судбину коју си ми одмерио. Драги Христе мој, благослови моју драгу малу Като, благослови Сентандрејце. Допусти да пут Като буде успешан, да њена јуначка душа не доживи слом. Воли је, Господе мој, воли и благослови, драгог свог слугу и кћер своју – буди с нама, Господе Христе, буди с нама – Амин.

12. новембар 1947.

Летњи план – намера – захтев од самог себе – конкретизација све жешће жудње ка Богу.
Бескрајне позитивности. Алхемија. Јато дарова. Приближавање пракси. Реализација. Постепено преостаје само неколико нерашчишћених тачака, а међу њима можда је најважнија одмеравање стања учињено последњих дана: јака везаност за новац – осигурање – бити осигуран како бих имао слободно кретање – свакодневна кафа, биоскоп, цигарета. Али се иза тога специфично провлачи: још увек верујем да боље знам оно што мени треба него да се води брига о мени. Не смем да се предам промисли, јер мислим да само ја знам шта ми треба. Ова времена се све више јасније одигравају у сфери Слободе, Принуде и Промисли. (Поиус)
Све продубљенија жудња за удубљивањем у рад. Једна соба у Сентандреји – слобода – скроман и једноставан живот, и рад, рад. Месечно 500 и три месеца! То молим од Тебе, Оче мој, волим те, и ако сматраш да је добро, даруј ме тиме. Ако не сматраш да је добро, Господе мој, просветли ме како бих разумео: шта желиш да чиниш са мном. Господе мој, Оче мој, Христе мој, Учитељу мој, Блистави и Живи свети Духу – видите шта има у мени и ко сам. Питање редоследа? Јесте – често мислим на то. Све у свему оволико: најпре ја и затим Господ. Мада најпре треба да је Господ а потом следим ја. Увек себе постављам у први план. Светлост! Светлост! Јесте, али ни то не могу да добијем пре него што сам за то довољно чист. Од мене зависи – али од Тебе зависи. Од мене чистота, али ако сам толико страсан и тако нејак! Мучи ме дело! Патим од панике времена. Уморан сам? Не смем да се поверим Теби у уверењу да ја боље знам шта ми треба. О, октобар-децембар 1944. године! Та ја сам најдубље желим да ми не ускратиш знање, и да је оно што си ми дао још мало. Још! Али за још је потребна појачана чистота. Њу треба прибавити. И ако не може другачије, него овако? С патњом? Господе! Видиш како дрхтим – бојим се – плашим себе јер немам поверење у Тебе. Дај, дај ми снаге да имам поверења. Нека буде оно што Ти хоћеш, а не оно што ја хоћу. Да осећам Твоју руку! (...)
Немам илузија о себи –
Моја дела о којима не престајем да мислим:
Расправа о будности
Тајни записник
Табула смарагдина

6. јун 1948.

Сентандреја, Поткамен

Што је успело да се постигне за годину дана
(Молитва захвалности – посвећење: да га Он користи преко мене. То је главно и важно. Научити.)
Минуло лето је милосрдно време. Оно што сам неконтролисано раније прижељкивао и чему сам свесно тежио од лета и јесени 1944. године, успео сам да му се примакнем. Сећам се, једна примедба Като била је подстицај који је коначно покренуо процес. Претходно Јунгова Alchemia и Велингов Opus Magosabbalisticum. Реализација. Шта је реализација? Процес алхемичара који у руке човека даје оно средство уз чију помоћ у мислима уме да спроведе намеравано. Уме да оствари у сопственом животу. Примедба Като у неколико тачака набраја моје грешке. Какве су: крађа, лаж, прање итд. У том тренутку: увиђање – и заједно с радикалном суштином увиђања она снага која нам је дата за избегавање грешака. Продор одозго према доле. Испољавање моћи мисли у људском животу. Ништа друго до откриће процеса стварности. Непрекидни акт милосрђа. Откровење. Од тога времена заправо живим. А скупа са животом иде да разумем. Отварање за човека. – Уследио је велики период рада. Октобар, новембар без новаца, мучећи се. Средином децембра Сентандреја. Божић велики почетак рада. Тајни записник. Занос. У међувремену суделујем каткада у расправама код Лајоша Сабоа. Непрекидно у друштву Шарон-Орси. Двостраност. Сједињујем то двоје. Хришћанство – традиционално, црквено – световно. Од фебруара Десет предавања. Већ пренагљено. Али с тим се не може чекати. Април-мај пресудно време, свест о новим идејама, о њиховом оснажењу и развоју. Касел (инфинитимализација), Берђајев, Бадер, Беме, Сен-Мартен, Валентин. Већ почетком јуна Рилке и Хелдерлин. Целе зиме Шекспир. Велика жеља, план: сви чекају политички преокрет. Ја сам заузео становиште опрезног очекивања према очекивању. Ако уследи, наступићу. Данас нема никога ко би успео да испуни ону улогу коју би требало. У том тренутку треба да отворим реализацију христовског пута. Без последица. Чисто и с апостолском храброшћу. Као „мудрац“: који је већ изван ствари, али се враћа међу њих како би помогао јадним бедницима. Постоји ли данас овде тако јак човек који би то умео да учини? Због тога је требало да напишем Десет предавања. Од тада знам да је много нетачних, неурађених делова. Али знам. Већ је и то много. Више знам. И уздам се у Њега ако се учиним његовим средством, истину ће увек довести до мога сазнања. – Почетком априла-маја мала криза која је брзо прошла. Блистави јеванђеоски мир који сам добио као дар, очврснуо је. „Камен“, чврстина. Осећам, први пут у животу истински осећам да имам задатке. Волео бих да их остварим. Изван тога ме дубоко и озбиљно ништа не интересује. Усавршити своја средства (стил), самог себе учинити што јаснијим како бих из веће дубине схватио Њега и Његову реч. Полагано тече даље у мени чудо Јасмина и маслине, али већ без чулних грозница. Ебнер, Каснер, Беме, Сведенборг још су пуни добитака. Хвала Теби због ове најлепше зиме у мом животу. Хвала Теби што си ме уздигао овде где јесам. Допусти ми да будем прст испружене твоје руке који се спушта до посрнулих. Учини ме чистим, осетљивим како бих те разумео, учини ме јаким како бих извршио твоју жељу. Просветли ме  како бих увек дубље и једино могао бити Твој, да те волим и да се радујем Теби. Амин. –

9. јун 1948.

Сентандреја

Шта би било ако бих уобличио књигу од отприлике 100 страна Ово си ти налик Књизи ловоровој – са ситним, сразмерним студијама – Ван Гог – Шуман итд. – опуштено, али музички компоновано (Макрокосмос – Шуман – Багателе)?
Ето нпр. теме Дон Жуан. Сада ми је пала на памет. Мушкарац (можда је само „мужјак“) који не уме да се веже, нема времена, расположења, и превише је религиозан, исувише већ заљубљен у Софију, земна жена му није довољна, али је цвет, уживање и превасходно предујам и превасходно аналогија и превасходно клањање жени, и заводник (наравно, не у Кјеркегоровом смислу) – један пољубац, исцрпно уживање – понижавајуће за личност жене и за личност Дон Жуана (али он можда ни нема личност) – и све то можда више и није ништа друго до немоћ, јер треба служити и телу, мора се, а потом већ следи светац – дакле Дон Жуан је претпоследњи стадијум, стадијум опроштајног пољупца када се подрхтава од тренутних уживања – једном, први и последњи пут – Гете: 3 дана и не више!! Никада не пуштати корен. У овим студијама би се одвијала драма. Бити на прагу изговора речи Бог – човек се налази у Дон Жуану – у цвету-звезди-песми птица – метафизика Књиге ловорове – сасвим  благ, сасвим сипак и неухватљив хумор, парадоксалан и халкионски – полусмешак, такав као кад неко пође да умре, али не жели да растужи друге и због тога каже да путује у земљу блаженства, смеши се и шали се и нема маланхолије, само донжуанизам –
То треба начинити од Ово си ти. Не више од 100 страна, ни толико.

1.јул 1948.

Сентандреја

Оно што после тога и из тога следи, није пружање готових животних планова, постваривање људског живота, него елеменат буђења који се свакоме даје у руке како би могао свесно и јасно да створи и примени сопствени животни план – не промашаји, прецењивање, ревност, штреберство, таштина итд. – него на трезвеној, строгој, психоинжењерској основи.
Сада први пут у животу осећам могућност помоћи другима. Први пут имам осећај да када бих добио катедру на универзитету и када бих предавао планирање живота, то би била ненадокнадива функција у друштву. Можда семинар? Уметници. – Јер је то занимљиво, то је проблем срца доба. У овој перспективи свако свесно сам ствара одговорно-музеански сопствени живот – продор мисли физиогномско-музеанског живота стварања-планирања кроз морално-религиозни – примордијално уметнички, музеански – у њему још постоји слободно планирање које је савршени светодуховни расплет личности и због тога је јеванђеоски – то је изградња царства Божијег.
Овде све започиње –
То је онај метод који учи човека да увиди сопствени живот – односно да узме у обзир чињенице живота које су дате независно од њега и да њима разумно располаже.
Методе: алхемија, астрологија, психологија, социологија, графологија итд. Системи тестова (не један, сви). Човек дезинтеграцијом интегрише себе.
Шта читати? Достојевски, Ниче, Кјеркегор итд.
Самокритика –  свеци.
The great problem: Desing of life –
Модерни сакрални субјект: велики планер живота – који животе види и уме да их увиди као планирања, месијанске планове, усред велике анархије, бацакања и тиме учи људе свесној концепцији – Ниче је први такав, јер је Гете несигурно радио само за себе, а остало em masse није план, није искупљење, план спасења, него моћ – ствара целе линије живота (не на шекспировски начин, него пуке имагинације музе, прошлости, слике, инкарнационе доживљаје), него пројектоване у будућност, као виртуелне и активне историјске чиниоце, реалитете, могућности – aus Fülle das Lebens ung Geistes – у страсти стваралачког замаха и у овој великој концепцији (не em masse, него с чулом за то да сам онда добио када свако буде он сам; уз моју улогу бабице да озбиљно схвати самог себе) остварује се сваки део (чак и распоред на писаћем столу).
Овај план је коначна озбиљност – a Sinn und Form – Phisiognomie – који у свом сазнању и свести реалитета планер ослобађа и скицира – подстиче и узрујава – одиста је то магија сутре.
Ова ArsMagna, у којој се опет сустичу као у клупку сва моја сазнања, студије, планови, услови, несвесне тежње – моје промисли.
(Unicornis? Или самостална велика студија и мала књига? – Таква у којој се стапа музеанство као делић, као крајње осећање форме, као мера знања.)
То је оно: Меру дати човеку тиме што му се у руке да планирање.
Јер: развој облика живота није спонтани дар, него постоје датости (таленат, услов, темперамент итд.), и то ће бити у активно-виртуелном плану, односно форма у остваривању (не као што Мохоли-Нађ каже: fоrm follows function, него form is the function, и funkcion is the form – и планирање је покретање свих сила, форма у смислу Беме-Бадер).

  1. Књига студија о сакралном субјекту.
  2. Реконструкција целе јединке (личности), материје и света доживљаја.

План – конструкција – крајњи облик – динамизација свих сила.
Није немогуће да овај велики моменат, за који се припремам већ 30 година, и који се сада коначно толико засновао с Бемеом – свесно јасно-конструктивни комплекс циљ-форма-сила, план у који може да се смести све досадашње – уношење динамичко-магијске будућности, маргинализација судбине – све силе долазе у руке човека – истовремено способност да се маши разрешења других неразрешених живота, не слепо, интуитивно, можда добронамерно али с примитивним средствима, него крајње јасно. (О томе, чини ми се, сем мене оволико није знао човек, чак ни Лао Це, ни Хераклит, чак ни Ниче тако јасно, а Мохоли-Нађ, који ми је дао подстицај, сувише је узак, ситничав да би разумео шта је то што је нашао.)
Јер: наш живот у свом данашњем виду је анахроничан, делом фрагментаран, лоше (уопште) не планиран (како падне, тако тресне!) – случајан, пригодан, набацан, импровизован живот, није уметнички испланирана и уобличена стварност – нисмо приметили да је ово планирање иманентно у нашем хтењу (као божанско) и од нас зависи (не од лошег, него од доброг, реалног планирања, од грандиозног, великодушног планирања) – већ од самих себе стварамо искоришћене, избледеле, конвенционалне животне судбине, комерцијалну робу, масовне производе (крадемо идеје једни од других, нисмо проналазачи).
Наравно, не иде без алхемије, планирање треба учити, чак се мора, не само да треба.
Свако своју судбину нека не добија од Моира, него нека је сам прави – колектив, реална датост, субјект, таленат, темперамент – свесно ствара на основу укупне анализе – хороскоп, длан, писмо итд. – то је посвећење!
Најважнији и најпресуднији (up to date, конкретност) корак који сам, чини ми се, уопште начинио и разумео.
Ова реконструкција која ми је нужна – модернизовати, мобилисати, виртуелизовати, активирати, конкретизовати, остварити истински животни план (фрому) и не чекати док не дође и буде спонтана (никада не долази друго спонтано као каткада ред, лепота, понекада неред) – само онда постоји ако је човек прави.
Животну нит не налазим већ је стварам (из датости) – живот је задатак.
(Разговори Ниче-Пете.)
Finden – Böhme: sich finden –
Erfinden –
Велики колективни животни план (у уму Бога = искупљење = спасење) –
Планери великог колектива: Буда, Лао Це, Платон –
Филозофија није ништа друго до животно планирање (не „поглед на свет“, него активно стварање света и ја животног плана) –
Објављење је план света (може се ишчитати из природе – Беме) –
План света: Јеванђеље
Сетова баштина: универзалан план који је човек добио непосредно од Господа –
„Човекова трагедија“ животни план је човечанства –
Übermensch као Велики План – ужасно велики – тачан, детаљан, темељан, егзактан – и диван задатак.  После овога сазнања сада подробно себе на то усмерити –
Свесна предност – предност света –
Будност доноси само план и план се може остварити само будно –
Шта ће бити од тога?
Књига Посвећења?

1. јул 1948, преподне

Цвет као орган животиње. (Биљка као орган света.) Однос између мушкарца и жене јесте онај који је између животиње и биљке. Жена је орган мушкарца – биљка – цвет – унутарња светлост окренута према напољу – отварање према унутарњем сунцу – постање, стварање, рађање – његов праоблик – живо рађање – рађање животиње – рађање семена – однос биљке и земље – земља је материца семена – величина Бемеа – жена козјачица: дрска, безобразна, брбљива, кокетна, разиграна, накинђурена, насмешена – жена и цвет – жена Ружа – мириси –
Свинберн – без мириса: слика о прерафаелитима –
Брак, Пикасо, Легер, Танги, Кле, Рилке, Валери, Елиот – natura morte, interiuer, Џојс, Пруст – Мур, нова књижевна врста: есејистичност – комплекс, реално – прозаично – тон – атмосфера: не драма, не лирика, не приповетка. Есеј.

1. јул 1948,

Рилке (Neue Gedichte)
Wo ist yu diesem Innen ein Aussen?
Auf welches Weh legt man solches Linnen?
„Суштински тренутак“ – када се упали смисао ствари – ово паљење (Stumm und keiner Stunde mehr gemäss) појачаним, интензивним низањем речи од којих су обе (и 3) општа места, али нанизане дају нарочиту ватру, специфичан продор – не свесно, него сачека док не плане, и онда невероватном оштрином ухвати, дограби, припитоми, сними, али тако да задржи своју изворно пуну дивљу снагу, и све је тако као краљевски тигар међу децом која се играју у цветном врту – динамит – и на њему саксија цвећа –
Јединство метафизике и музике –
Мистика? – Шта је то? Непосредан сусрет чула и духа. (Више врста мистике, кратак спој.)
Свака музика је мистична – поезија када испусти слику – реч је смисао изворне поетичности.
Сваки град је рођен из жудње за спокојем – и сам себе спречава у томе да буде спокојан – Санкпетербург.
Прасак концепције (као Pitti), запаљени трен када се чуло и дух сусретну: настаје: смисао. Али: друга половина (унутарње – спољашње) чула је осећање («афекат» - сатраст – сулфур) које ухвати смисао (дух) и уобличи га (у форму, мелодију).
Основно тројство уметности –
М. Фишт – Беме – Бадер.
Ihr Gestorbensein erfülte sie mit Fülle – Voll von ihrem grossen Tode, der also neu war, dass sie nichts bergitt –

Превео с мађарског
Сава Бабић