Писац и (његов) преводилац

(Сава Бабић: Хармонија и дисхармонија Петера Естерхазија, „Прометеј“, Нови Сад, 2007)

Записао сам као могући наслов овог кратког осврта на књигу Саве Бабића Хармонија и дисхармонија Петера Естерхазија, коју је ове године објавио „Прометеј“ у Новом Саду, ово: Писац и његов преводилац, то јест: Естерхази и његов Бабић, онда сам се, мислим с правом, замислио над тим, па сам обрнуо и записао: Преводилац и његов писац, то јест: Бабићев Естерхази, па сам и у ту варијанту посумњао, и онда сам се нашао опет, већ ко зна који пут, пред дилемом, што је дилема сваког преводилачког посла, и сваког ко ће покушати говорити о преводу или о превођењу, наиме ко је ту чији, да ли писац има свог преводиоца, или пак преводилац има свога писца. Говорим не о „случајном“, то ће рећи професионалном преводиоцу, који преводећи књигу страног аутора током свог мукотрпног посла присваја и усваја писца, једном књигом цело његово дело, а уз то и делове, некада чак и целину туђе културе. Сава Бабић спада у ред оних преводилаца, који су везани целокупним својим преводилачким радом за једну књижевност, за једну културу. Он је целином свога стваралаштва преводилац мађарске књижевности и културе. Он је преводилац у потпуности посвећен једној — „туђој“ — књижевности и култури, коју прихвата као „своју“ културу и књижевност, те када преводи једно дело, песму или роман, есеј или студију, има пред собом целину мађарске културе, али има пред собом у целину своје — српске — културе и књижевности. Бабић ће стога мађарску књижевност преводити узимајући у обзир и имајући пред собом своју културу и књижевност. Због тога његов рад није у зависности од издавачких хтења и воља, преводи и онда када нема за то издавачки уговор, али не преводи за себе, већ преводи за своју културу и књижевност. Није тачна претпоставка да је Бабић посредник мађарске књижевности у српској култури и језику, већ је бивајући сав у својој култури посматрач и познавалац оних димензија мађарске књижевности које су видљиве или би по његовој оцени требало да буду видљиве из визуре српске књижевности. При томе је природно да његов преводилачки и посреднички рад долази понекад у сукоб са мађарским књижевним каноном, па често и са мађарским системом вредности, са мађарском критиком. То често одступање од туђег културног канона доводи до откривања оних вредности мађарске књижевности које су видљиве из перспективе српске књижевности. Зато се с правом може говорити о Сави Бабићу као преводиоцу који има своје (мађарске) писце и своју мађарску књижевност за чијим местом непрекидно трага у својој (српској) култури. Али и мађарски писци и целина мађарске књижевности има свог неуморног трагача за вредностима које које постају видљиве управо захваљујући преводиочевим погледима и захваљујући његовој критици кроз превод којим се непосредно обраћа мађарској култури. Јер је преводилачки рад увек и критика оригинала. Преводилац бира она дела која су по њему не само преводива, све је на неки начин преводиво, већ су по својој језичкој и поетичкој структури „спремна“, „припремљена“ за превођење. Као што су дела Петера Естехазија. Зато Сава Бабић припрема читав план како уградити прозу Естерхатујеву у савремени српски канон. План садржи редослед којим би ваљало објављивати Естерхазијеве књиге да би их српска књижевна култура могла не само евидентирати, већ уистину прихватити. Није до Саве Бабића што тај план није остварен... О разлозима неостварености његовог плана могу се прочитати суморне реченице у књизи Хармонија и дисхармонија Петера Естерхазија.

Уз дилему да ли је Петер Естерхази Бабићев писац, или је Бабић Естерхазијев преводилац, уз дилему ко је овде чији у контексту Бабићевог разумевања преводилачког посла, сетио сам се једног плодног неспоразума са почетка присуства мађарског песника Ендре Адија у српској књижевној култури, који је везан за превод Вељка Петровића Адијеве песме Сан Пола Верлена, која у ствари није Адијева песма, већ је његов превод Верленове песме на мађарски, која је под горњим насловом објављена у Адијевој збирци песама Új versek (Нове песме) управо под тим насловом, али без назнаке да је то превод. Све се то дешава 1906. године, и ја се питам, шта се заправо десило пре више од сто година? Ко је овде чији преводилац? Да ли је Вељко Петровић Адијев, или је посредством Адија Верленов, и да ли је ту Ади преводилац или оригинални песник, да ли је на крају песма Сан Пола Верлена на српском Адијева или је Верленова? Да ли је Вељко Петровић Адијев преводилац, да ли је Ади песник Вељка Петровића, или је то и не знајући Верлен? Који су то путеви, који воде у правцу разумевања преводилачког посла, којим се путевима може приближити великој енигми што се скрива у самој суштини преводилачког посла?

Књига Саве Бабића Хармонија и дисхармонија Петера Естерхазија нуди један од могућих одговора на ова питања и дилеме, она је у ствари једна од могућих решења енигме што се крије у природи превођења.

Плодни неспоразум око Адијеве, односно Верленове песме међутим скреће нам пажњу и на то како превођење са мађарског на српски има дугу и богату традицију. Ако рачунамо само од присуства двојезичног писца Vitkovics Mihálya — Михајла Витковића са почетка деветнаестог века у српској и у мађарској књижевности, па до исто двојезичког писца Vujicsics Sztojána — Стојана Вујичића са краја двадесетог века, онда у та два протекла века могли бисмо набројати низ значајних имена српске књижевне историје који су преводећи са мађарског на српски учинили богатијом и једну и другу књижевну културу, рецимо од Змаја до Данила Киша, и у том реду значајних имена посебно место припада Сави Бабићу, чији је што објављени што необјављени преводилачки опус са мађарског на српски изузетно обиман, и то не само због тога што редовно прати и преводи новија значајна дела из савремене мађарске књижевности, већ и због тога што својим новим преводима раније већ преведених значајних дела из мађарске књижевне историје чини нешто посебно како за српску тако и за мађарску књижевну културу. Његов још необјављени превод Човекове трагедије Имре Мадача не скреће само пажњу на ову значајну драмску поему мађарске књижевности, већ скреће пажњу и на све раније преводе овог дела на српски, пре свега на Змајев превод, чија трајнија решења и преузима у свој нови превод. Змајев превод је урађен у знаку захвалности што је Змај примљен у Kisfaludy Társaság (Друштво Кишфалуди), у то време у неку врсту мађарске академије за писце и песнике. Да Сава Бабић зна да свој преводилачки посао не може заснивати само на познавању савремене мађарске књижевности, већ га мора стално доводити у везу са преводилачком традицијом српске књижевне културе доказ је не само његов однос према Змајевом преводу Човекове трагедије већ и његова давнашња књига о томе како је Петефи превођен на српски, као и његови есеји, критике и чланци у којима посредно или непосредно говори о теоријским, а пре свега практичним проблемима и недоумицама везаним за преводилачки посао. Познавање преводилачке традиције сопствене књижевне културе је несумњиво један од услова за добро вођење несумњиво тешког и захтевног преводилачког заната. Сава Бабић је и по том знању изузетан преводилац.

А изузетан је и по свом познавању мађарске књижевности, историје мађарске књижевности и њене књижевне културе. Као што је својевремено Данило Киш превођењем мађарских песника и уређивањем антологије новије мађарске поезије имао своју сопствену, личну мађарску поезију, не само посебан поглед на њу, већ уистину своју персоналну мађарску поезију, тако је и Сава Бабић створио своју, личну и персоналну мађарску књижевност, коју је понудио, и коју нуди за усвајање српској књижевној култури. Данас се заиста може говорити о мађарској књижевности Саве Бабића. Само да наведем његово трајно занимање за до сада и непотпуно сагледану књижевну заоставштину Беле Хамваша, коју Сава Бабић перманентно открива својим преводима не само за српску, већ и за мађарску књижевну културу, као што открива и до сада недовољно упознато дело других мађарских мислилаца двадесетог века које мађарска књижевна култура заборавља или их недовољно познаје као што је дело Миклоша Вархеђија, Нандора Варкоњија, Лајоша Сабоа, Иштвана Бибоа и других.

Тако се стиже и до књиге Хармонија и дисхармонија Петера Естерхазија у којој су лепе реченице посвећене управо овим писцима и мислиоцима, а у којој је забележена и полемика Саве Бабића са Естерхазијем о значају Хамвашевог опуса, где Петер Естерхази прича како је он упознао Хамвашево дело читајући у библиотеци његове рукописе, и како је користио Хамвашеве речи и реченице у свом књижевном делу и како је због тога дошао у сукоб са Хамвашевом удовицом. Наиме, док Естерхази слободно преузима, често без наводника, још чешће парафразирајући, или у алузијама Хамвашеве речи и реченице, Хамвашева дела се не објављују, о Хамвашу се не говори, Хамваш је прећутно забрањен. Али говори Естерхази и о томе како се удаљио од Хамваша, како је Хамвашев монструм–роман Карневал закаснео, јер је са недопустивим закашњењем објављен...

Овај детаљ из књиге Хармонија и дисхармонија има вишеструко значење. С једне стране доказује како преводи Саве Бабића улазе не само у циљну, у српску културу, већ имају повратно дејство и на полазну (излазну), на мађарску културу. Управо несмањено интересовање Саве Бабића за Хамвашево дело је скренуло пажњу мађарске књижевне јавности на Хамвашев опус, као што је разговор Бабића са Естерхазијем о Хамвашу скренуо пажњу мађарског писца поновно на Хамваша. Са друге стране овај детаљ говори и о томе како настаје Естерхазијево дело. На једном месту у књизи Бабић каже: „Петер Естерхази није лак писац. Чак и његову наизглед једноставно пласирану реченицу прати потекст, реминесценција које ће разумети онај читалац који зна не само данашње друштвене односе, минулу историју, него културу уопште, књижевност нарочито. Може се читати Естерхази, али бити његов прави читалац — није лако.“ (стр. 14) Шта то значи бити „прави читалац“ Естерхазијеве прозе? Да ли то значи да ваља препознати све подтексте, реминесценије, означене и неозначене цитате, алузије и парафразе, пастише и позивања утиснуте у Естерхазијеву реченицу, која опет није уобичајена, мада је граматички коректна реченица. За ту реченицу Сава Бабић каже: овај неукротиви и разбарушени писац (атрибути су Бабићеви) „не воли уобичајена правила синтаксе; он вечито мора да се поигра и да побегне од ’углађене’ и стерилне реченице, проклетства прокаженог стила.“ (стр. 23) У ту реченицу много тога је уграђено, уграђена је историја, општа и културна, па и породична, која се укршта са самом мађарском, али и са европском историјом, уграђене су речи и реченице других писаца, чак и стихови појединих песника, уграђена су енциклопедијска знања, уграђена је филозофија и математика — Естерхази је по образовању математичар — , уграђене су слике претворене у речи, уграђена је музика — сам наслов Harmoniа caelestis је наслов музичке композиције из седамнаестог века која је дело једног од Естерхазијевих предака... Све што је уграђено у Естерхазијеву реченицу представља с једне стране препреку за читаоца, а са друге стране представља особеност стила и реторике Естерхазијевог дискурса. Ако је у последњем разговору Данила Киша са Естерхазијем Киш рекао да га занима само форма, о том разговору Естерхази прича Бабићу, онда — може се рећи — да се Естерхази првенствено занима за реченицу. Реченица је управо та тачка са које се може сагледани целокупно његово дело, и приповетке, и романи, али и публицистика. Многе реченице из Естерхазијеве публицистике прешле су у колоквијални говор. Како заиста разумети ту изузетно структурирану Естерхазијеву реченицу? Како јој читалац може прићи? О томе Сава Бабић између осталог каже и следеће: „С обзиром на грађу романа, да ли би се нашим читаоцима могао некако осигурати приступ делу. Рецимо, кратка повест породице Естерхази? А онда је то заправо историја Мађарске, па и шире. Да ли су за овај роман потребна таква знања? Да ли је, на пример, за други део романа потребно, због поглавља под знаком навода, да читалац зна да је деда Мориц Естерхази био председник владе 1917. године? Ако се тако посматрају ствари, престајемо да будемо читаоци романа и бавимо се другим стварима које, истина, могу да нас оптерећују, али уопште не морају да нас интересују. Роман је ипак роман.“ (стр. 57–58). Сава Бабић је у праву, „роман је ипак роман“, али не треба заборавити да је он уједно и Естерхазијев роман, који има сасвим специфични историјски, културни, породични и језички контекст, без чијег разумевања га је тешко читати, поготову га је тешко интерпретирати.

А како га је тек тешко преводити! О томе говори Бабићева књига. Шта све преводилац треба да зна из мађарске и из опште историје, па из историје Естерхазијевих, почевши од тога како су се облачили, какав су накит и какво благо поседовали, какве коње, како су путовали, како су се међусобно споразумевали, какав су однос имали са од себе нижима на друштвеној лествици, шта су све сањали, у шта су све веровали, каква им је боја косе била, како су се држали, а треба знати и то да ли је истинита прича Данила Киша о једном младом Естерхазију, који ће услед једне, могло би се рећи мајчинске преваре, тако часно умрети за отаџбину, а та прича има посебно место у Естерхазијевом опусу, од Увода у лепу књижевност појављује се у свакој Естерхазијевој књизи. Читалац можда може да каже, „роман је ипак роман“, па да дело Harmoniа caelestis — или како га Бабић у другом делу своје књиге назива Небеска хармонија — чита као сваки други роман, али то преводилац не може да каже. Harmonia caelestis Петера Естерхазија није „роман је ипак роман“ за преводиоца, а можда није ни за читаоца (само) „ипак роман“, ко би то знао, већ је истовремено и историјски, и породични, и генерацијски, а уз то и примерно постмодерни роман, па треба видети, како се преводилац снашао у тој скоро непроходној шуми од Естерхазијевих реченица.

О томе сведочи Бабићева књига. Она је, може се рећи на основу Мараијевих дневника, које је Бабић исто преводио и објавио у три књиге, а о тим дневницима је реч и у овој књизи, да је Хармонија и дисхармонија Петера Естерхазија у ствари дневник преводиоца обогаћен са многим деловима из Бабићевих разговора се Естерхазијем, обогаћен текстом о принудном наставку дела Harmoniа caelestis, о Исправљеном издању, али је обогаћен и говором Естерхазијевом у Франкфурту приликом примања Награде за мир, те текстом о Естерхазију који је изговорио Михаел Нојман приликом предаје Награде за мир мађарском писцу. Естерхазијев говор се заснива опет на књижевној и историјској традицији, па је — могло би се рећи — роман у малом. Он је изговорен у име Корнела Вечерњeг, који је јунак ланца приповедака Дежеа Костолањија, који потиче из Суботице, значи да је и наш, а нашим га је — Корнела Вечерњег односно Костолањија — учинио преводећи ове приче Сава Бабић, а при томе ваља знати, о томе Естерхази говори Бабићу у овој књизи, да је за Костолањија при крају свог живота Данило Киш био посебно заинтересован. Ко је онда заиста чији? Да ли је писац преводиочев, или је преводилац пишчев? Пошто немам одговора на то питање само га описујем на основу Бабићеве књиге и његовог дневника превођења дела Harmoniа caelestis.

На крају желим да напоменем да је роман Harmonia caelestis Петера Естерхазија Сава Бабић, зналац српске преводилачке традиције и зналац мађарске књижевности, културе и историје преводио пуних годину дана. Забележио је у 42. фрагменту дневника преводиоца следеће: „Иако немам уговор са издавачем, настављам да преводим роман када год имам времена. Исте године у Београду, Кањижи, Будимпешти, следеће у Балатонфиреду (више од месец дана) и поново на камповању у Рибашевини, где и окончавам превод. Започет превод у августу 2000. и окончан такође августа 2001. године у Рибашевини.“ Бабићев дневник преводиоца састављен је од низа фрагмената, на исти начин као и Естерхазијев роман, па и дневници Шандора Мараија. Заиста, ко је ту чији?

Естерхазијев роман Harmonia caelestis, заједно с Исправљеним издањем објављен је 2007. године код „Прометеја“ у Новом Саду.

Јанош Бањаи

(Прочитано у Дому омладине, Београд, 22. 11. 2007)

(Летопис МС, Нови Сад, јун 2008, стр. 1142–1147)